Pisma za nju (8) (Poslednje pismo)

Čekanje

Čekao sam te.

U klonulim obrisima,
u nejasnim oblicima oblaka.
U obnažnenoj svesti.
U neobuzdanim ćoškovima kruga.

Čekao sam te.

U uzdahu dok sam
ti smišljao ime.
U mahnitim trenucima kada
nisam mislio o čekanju.

Usečen u odsutnost
komadao sam se
iščekivajući te.

Izmenilo me čekanje.
Isušilo me praznoverje.

Raspamećen lutam i
ove ti prazne stihove
ostavljam na trulištu.

Čekao sam.

Više te ne čekam.

Pisma za nju (7) (Pismo bez naslova)

Postoje trenutci kada bih najradije spalio sve stihove napisane tebi. Ali odustanem. Oni su jedini dokaz da sam i ja nekada imao dusu i znao da volim.

I kao što kaže Dino "nije to zub,to mnogo jače zaboli.."
ako mi iščupaš ovo srce drugo mi izrasti neće...I pitam se, pitam se stalno moze li ljubav bez boli? Moze li sreca bez suza?
Ne razumem, zasto postoje ona "zbogom" na mestima gde "volim te" pripada...
I onda dodje noc...Noc. Tisina. Kapljica suze. Vrisak. Bol. Toliko mnogo , a tako malo , samo zbog jedne uspomene, a vredne kao milioni drugih...

I znas, baš sam voleo te duge i romantične  šetnje po kiši, tokom kojih sam se i sam pretvarao u kapljice koje su ti gasile žar na rumenim usnama...
I secam se onog dana kad smo pokisli,i one sobe i kako je napolju grmelo...Bili smo sami i jedinstveni, daleko od drugih, prepušteni osećajima. Samo je nebo taj dan slušalo šta smo pričali

I sad kad me vreme pretvara u sećanje,.
hoćeš li pustiti jednu suzu za mene,
ja bih sva mora isplakao za tebe,
Znam da nisam bio Bog zna sta ali...
Iako volim te najviše i zauvek čuvam te dve reči krive,
neka me umire visine,ne bojim se više hodanja po tim stazama od kiše,
nestajem i možda ti se čini da sve na svoje mesto dolazi,
ali ti ne mozes da biras,vec tvoje srce to radi,kao što je moje uvek biralo tvoje...iznova i iznova...