Pisma za nju (6) (Ako nisi znala)

Ti si svaka moja suza, i svaki moj treptaj.
Ti si svaki moj pad, i moj svaki supeh.
Ti si moje leto.
 i moja si zima.
Proleće.
I jesen.
Ti si svako godišnje doba, a opet, jedino koje imam.
Ti si svaka moja želja.
Ti si svaki moj uzdah.
Svaki zamišljeni pogled.
Ti si svaka moja neprospavana noć.
I svaka zora koja je pred mojim očima ikad svanula.
Ti si svaki moj osmeh.
Ti si moj unutrašnji nemir.
I ti si moj spokoj.
Moja nada.
Moje oklevanje.
Moje juče.
Moje danas.
Moje sutra.
Ti si moje "nije mi ništa".
Ti si svaka pesma koju pevušim,
 i svaka reč koju napišem.
Ti si svaka glupost koju uradim... jer nemam dovoljno snage,da uradim tu najveću glupost.
Ti si svaki moj treptaj.
Svaki duboki udah i izdah.
Ti si svako pitanje, i svaki odgovor.
Ti si, eto, sve moje, u svemu...
A, opet nešto, što moje nije,
što ne pripada meni.

Pisma za nju (5) (Kraj)

AKO PITA ZA MENE

Ako pita za mene
A znam da neće

Reci da je kod mene sve po starom
Da se dobro držim
I da se zadnje godine na meni ne primete
Da ponekad pijem i pravim gluposti
I da me još uvek zanimaju žene.

Ako pita za mene

Samo joj nemoj reći da sam umro
Da više ne jedem i ne dišem
I da svoje trule kosti svake noći
Nudim psima kraj reke
Ni ti to ne bi znao da ne moraš.

Ako pita za mene
Smisli nešto slaži

Reci da imam stotine planova
Da su neki dobri
I da svakoga časa može da mi krene
Ili još bolje...
Reci da sam srećan
Da nikada srećniji nisam bio
I da joj ime nikad ne pomenem.

Ako pita za mene
A znam da neće.

Pisma za nju (4) (Crne Rupe)

Posmatrao sam ga.
Pričao je sam sa sobom,sedevši na kartonskoj kutiji ogrnut novinama.
Posmatrao je razbijeno svetlo ulične rasvete razočarano,tužnim gotovo psećim pogledom željnim toplote sunca i svetla... ali sve što ima u ovom trenutku je hladnoća,mrak i onaj glas unutra koji stalno ponavlja......posle mraka,ponovo će svanuti...
Znao je da hoce...mora da svane,i ona mora da se vrati.

Nikada te nisam voleo više nego što te volim upravo ove sekunde, i nikada te necu voleti manje nego što te volim upravo sada.

Znaš li šta se dešava sa papagajima kada se odvoje od svog para?

Prvog dana prestaju da pevaju, drugog da jedu, a kasnije treceg, cetvrtog dana umiru od tuge.

Znaš li zašto?

Zato što su rodjeni da budu zajedno.

Posmatrao sam ga idalje,jos uvek je pricao sam sa sobom,a hiljade napovezanih misli izletalo je iz te crne rupe u mojoj glavi...
Znas, u crnim rupama mogu da hodam po snegu, a da ne ostavljam tragove.
Mogu da se držim za ruke sa tobom Da pravim vence od cveća.
Da slušam Rock n' Roll na nekom drndavom radiju.
Tamo ima koliko hoćeš sunca i detelina sa 4 lista.
Šarenih haljina i osmeha.
A da ne pričamo o tome koliko je tamo lako zaljubiti se.
I kako da ne bude bezveze kad se probudiš??

Iza Prostora i Vremena

Koliko još do sledeće varnice sreće,pitanje večno,
dal' je grešno smešno il' smešno koliko je grešno,
pa zlo nosi osmeh od uva do uva,
čak se i Kerber kezi dok vrata Hada čuva,
a ti....
Nikad nećeš pronaći kremen onako jak kao u našem početku,
a ipak ćeš me gledati kao namešeno zlo,kao grešku,
i pratićeš stalno moju senku od stanice do stanice...
i trazices me opet al' biće slabe varnice,
kiše će oprati sav smrad sumpora i kad padneš umorna,
u magli sutona videćeš lik i krenućeš prema njemu...
Ne,ne dodiruj me jer stvari ponovo mogu da se pokrenu,
i šta onda?
Seti se tvoje definicije mene.
To neće izbrisati ni kiša
ni korozija koja vremenom dodje,
al' sve što dodje- prodje,sve što daš- vrati se,
i kad ti se vrati,kad budeš ništa nekom ko ti je sve,
tad ćeš znati i sanjaćeš iste sne,
Možda nećeš moći spavati,pa ćeš lutati kao i ja,sa vrha do dna.
Jednog dana srešćemo se negde na sred staze proklete,kao iz sna
nosićemo iste poglede bez posvete,
iste osmehe i lica sa malo srama,
al' stvari ostaju iste znaj,
ja zauvek biću lutalica pesnik a ti dama,
Naša priča nema kraj.

Pisma za nju (3) (Nasmej se,sve ce biti u redu.)

Ti. Da, ti. Ovo tebi pišem.

Znam da ovo citaš. I želim da znaš da ovo pišem samo zbog tebe. Niko drugi nece razumeti. Niko drugi ne zna. Oni misle da je ovo za njih. Ali nije. Pišem ovo samo za tebe.

Želim da znaš da je život…težak. Svaki dan može biti mucan. Može biti mucno ustati ujutru. Izvuci samu sebe iz kreveta. Montirati na sebe taj osmeh. Ali želim da znaš da je upravo taj smeh ono što me ponekad pokrece. Trebaš znati da si ti, cak i u tim lošim danima , izuzetna. Jesi.

Trebala bi biti srecna. Jer ti zaslužujes da budeš srecna...

Znam da vreme možda nije savršeno. Možda ceš morati okrenuti ledja vetru i osetiti kako te hladnoca pecka po nosu. Medutim, znaj da ti to bar možeš osetiti. Barem možeš uživati u toplim zracima sunca na svom licu. Ili u hladnom januarskom vetru koji te ueda za obraze. Znaš li šta to znaci?

Da si živa! Ne brini,sve ce biti u redu.

Nismo se tražili, samo smo se našli, a sada tako nadjeni, kao da se opet tražimo... Možda je to smisao ljubavi, lepota neizvesnosti, čekanje na nedočekano, nadanje u beznadju. Grliti se bez zagrljaja, ljubiti se bez poljupca, tražiti se u mislima i spoznaja da smo tu negde: tako blizu, a tako daleko...