Sanjao sam te sinoc. Ponovo. Bila si stvarna, bila si tu. Sa mnom. I bili smo srecni, onako, kao nekada... Kao kada smo bili jedno... 'Jedna duša, a dva tela', znali su cesto da kažu za nas. Ali, više nema ni tebe, ni ovakvih komentara, više nema nicega. Ostali su samo sažaljivi pogledi istih tih ljudi, kada sam prodjem ulicom. I uvek podignem visoko glavu dajuci im do znanja da sam dobro, da sam te zaboravio i krenuo dalje. A ustvari bi te krajickom oka tražio iza svakog coška. I cudno, ali iza nijednog te nije bilo. Samo sam ja znao na koliko se komadica tada parala moja duša i koliko bola bih osecao tada, ali sam cutao. Jer, tako sam navikao. I nije to bilo najteže. To vec nekako i preživim. Najteže je kada te sanjam, kao sada, i tada si stvarana, ali kada se probudim ,tebe nema... I opet se mirim sa stvarnošcu, po ko zna koji put. I osecam neizmernu bol, osecam kako se srce deli na više delova, a u svakom delu si ti, i danima pokušavam da ga sastavim. Ali bezuspešno. Ipak je ono naviklo na tebe, a sada ce mu dugo trebati da se odvikne. I zato ne volim da te sanjam, jer pomislim da si opet tu, da si se vratila, da cemo opet biti srecni, kao nekada, ali stvarnost me uvek doceka raširenih ruku. Prokleta stvarnost, uvek mi te oduzme!
Нема коментара:
Постави коментар