Pisma za nju (9) Ako ti jave - umro sam

Ako ti jave: umro sam,a bio sam ti drag,
onda ce u tebi odjednom nesto posiveti.
Na trepavicama magla.Na usni pepeljast trag.

Da li si ponekad mislila sta znaci ziveti?
Ako ti jave: umro sam evo sta ce biti.
Hiljade sarenih iskri leprsace mi kroz oko

I zemlja ce me sakriti. I korov
ce me sakriti.A ja cu za to vreme
leteti visoko...Visoko.

Zar mislis da moja ruka,koleno,
ili dusa moja moze sutra biti koren
breze...ili mozda trava?
Ako ti jave: umro sam,

ne veruj to ne umem.

Na ovu zamlju sam svratio da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nesto...
nesto kao leprsav trag.
I zato: ne budi tuzna,toliko mi je stalo da
ostanem u tebi budalast i cudno drag.

Nocu,kad gledas u nebo,i ti namigni meni.
Neka to bude tajna.
Uprkos danima sivim kad vidis
neku kometu da nebo zarumeni,
upamti: To ja jos uvek zaljubljen letim i zivim.

Pisma za nju (8) (Poslednje pismo)

Čekanje

Čekao sam te.

U klonulim obrisima,
u nejasnim oblicima oblaka.
U obnažnenoj svesti.
U neobuzdanim ćoškovima kruga.

Čekao sam te.

U uzdahu dok sam
ti smišljao ime.
U mahnitim trenucima kada
nisam mislio o čekanju.

Usečen u odsutnost
komadao sam se
iščekivajući te.

Izmenilo me čekanje.
Isušilo me praznoverje.

Raspamećen lutam i
ove ti prazne stihove
ostavljam na trulištu.

Čekao sam.

Više te ne čekam.

Pisma za nju (7) (Pismo bez naslova)

Postoje trenutci kada bih najradije spalio sve stihove napisane tebi. Ali odustanem. Oni su jedini dokaz da sam i ja nekada imao dusu i znao da volim.

I kao što kaže Dino "nije to zub,to mnogo jače zaboli.."
ako mi iščupaš ovo srce drugo mi izrasti neće...I pitam se, pitam se stalno moze li ljubav bez boli? Moze li sreca bez suza?
Ne razumem, zasto postoje ona "zbogom" na mestima gde "volim te" pripada...
I onda dodje noc...Noc. Tisina. Kapljica suze. Vrisak. Bol. Toliko mnogo , a tako malo , samo zbog jedne uspomene, a vredne kao milioni drugih...

I znas, baš sam voleo te duge i romantične  šetnje po kiši, tokom kojih sam se i sam pretvarao u kapljice koje su ti gasile žar na rumenim usnama...
I secam se onog dana kad smo pokisli,i one sobe i kako je napolju grmelo...Bili smo sami i jedinstveni, daleko od drugih, prepušteni osećajima. Samo je nebo taj dan slušalo šta smo pričali

I sad kad me vreme pretvara u sećanje,.
hoćeš li pustiti jednu suzu za mene,
ja bih sva mora isplakao za tebe,
Znam da nisam bio Bog zna sta ali...
Iako volim te najviše i zauvek čuvam te dve reči krive,
neka me umire visine,ne bojim se više hodanja po tim stazama od kiše,
nestajem i možda ti se čini da sve na svoje mesto dolazi,
ali ti ne mozes da biras,vec tvoje srce to radi,kao što je moje uvek biralo tvoje...iznova i iznova...

Pisma za nju (6) (Ako nisi znala)

Ti si svaka moja suza, i svaki moj treptaj.
Ti si svaki moj pad, i moj svaki supeh.
Ti si moje leto.
 i moja si zima.
Proleće.
I jesen.
Ti si svako godišnje doba, a opet, jedino koje imam.
Ti si svaka moja želja.
Ti si svaki moj uzdah.
Svaki zamišljeni pogled.
Ti si svaka moja neprospavana noć.
I svaka zora koja je pred mojim očima ikad svanula.
Ti si svaki moj osmeh.
Ti si moj unutrašnji nemir.
I ti si moj spokoj.
Moja nada.
Moje oklevanje.
Moje juče.
Moje danas.
Moje sutra.
Ti si moje "nije mi ništa".
Ti si svaka pesma koju pevušim,
 i svaka reč koju napišem.
Ti si svaka glupost koju uradim... jer nemam dovoljno snage,da uradim tu najveću glupost.
Ti si svaki moj treptaj.
Svaki duboki udah i izdah.
Ti si svako pitanje, i svaki odgovor.
Ti si, eto, sve moje, u svemu...
A, opet nešto, što moje nije,
što ne pripada meni.

Pisma za nju (5) (Kraj)

AKO PITA ZA MENE

Ako pita za mene
A znam da neće

Reci da je kod mene sve po starom
Da se dobro držim
I da se zadnje godine na meni ne primete
Da ponekad pijem i pravim gluposti
I da me još uvek zanimaju žene.

Ako pita za mene

Samo joj nemoj reći da sam umro
Da više ne jedem i ne dišem
I da svoje trule kosti svake noći
Nudim psima kraj reke
Ni ti to ne bi znao da ne moraš.

Ako pita za mene
Smisli nešto slaži

Reci da imam stotine planova
Da su neki dobri
I da svakoga časa može da mi krene
Ili još bolje...
Reci da sam srećan
Da nikada srećniji nisam bio
I da joj ime nikad ne pomenem.

Ako pita za mene
A znam da neće.

Pisma za nju (4) (Crne Rupe)

Posmatrao sam ga.
Pričao je sam sa sobom,sedevši na kartonskoj kutiji ogrnut novinama.
Posmatrao je razbijeno svetlo ulične rasvete razočarano,tužnim gotovo psećim pogledom željnim toplote sunca i svetla... ali sve što ima u ovom trenutku je hladnoća,mrak i onaj glas unutra koji stalno ponavlja......posle mraka,ponovo će svanuti...
Znao je da hoce...mora da svane,i ona mora da se vrati.

Nikada te nisam voleo više nego što te volim upravo ove sekunde, i nikada te necu voleti manje nego što te volim upravo sada.

Znaš li šta se dešava sa papagajima kada se odvoje od svog para?

Prvog dana prestaju da pevaju, drugog da jedu, a kasnije treceg, cetvrtog dana umiru od tuge.

Znaš li zašto?

Zato što su rodjeni da budu zajedno.

Posmatrao sam ga idalje,jos uvek je pricao sam sa sobom,a hiljade napovezanih misli izletalo je iz te crne rupe u mojoj glavi...
Znas, u crnim rupama mogu da hodam po snegu, a da ne ostavljam tragove.
Mogu da se držim za ruke sa tobom Da pravim vence od cveća.
Da slušam Rock n' Roll na nekom drndavom radiju.
Tamo ima koliko hoćeš sunca i detelina sa 4 lista.
Šarenih haljina i osmeha.
A da ne pričamo o tome koliko je tamo lako zaljubiti se.
I kako da ne bude bezveze kad se probudiš??

Iza Prostora i Vremena

Koliko još do sledeće varnice sreće,pitanje večno,
dal' je grešno smešno il' smešno koliko je grešno,
pa zlo nosi osmeh od uva do uva,
čak se i Kerber kezi dok vrata Hada čuva,
a ti....
Nikad nećeš pronaći kremen onako jak kao u našem početku,
a ipak ćeš me gledati kao namešeno zlo,kao grešku,
i pratićeš stalno moju senku od stanice do stanice...
i trazices me opet al' biće slabe varnice,
kiše će oprati sav smrad sumpora i kad padneš umorna,
u magli sutona videćeš lik i krenućeš prema njemu...
Ne,ne dodiruj me jer stvari ponovo mogu da se pokrenu,
i šta onda?
Seti se tvoje definicije mene.
To neće izbrisati ni kiša
ni korozija koja vremenom dodje,
al' sve što dodje- prodje,sve što daš- vrati se,
i kad ti se vrati,kad budeš ništa nekom ko ti je sve,
tad ćeš znati i sanjaćeš iste sne,
Možda nećeš moći spavati,pa ćeš lutati kao i ja,sa vrha do dna.
Jednog dana srešćemo se negde na sred staze proklete,kao iz sna
nosićemo iste poglede bez posvete,
iste osmehe i lica sa malo srama,
al' stvari ostaju iste znaj,
ja zauvek biću lutalica pesnik a ti dama,
Naša priča nema kraj.

Pisma za nju (3) (Nasmej se,sve ce biti u redu.)

Ti. Da, ti. Ovo tebi pišem.

Znam da ovo citaš. I želim da znaš da ovo pišem samo zbog tebe. Niko drugi nece razumeti. Niko drugi ne zna. Oni misle da je ovo za njih. Ali nije. Pišem ovo samo za tebe.

Želim da znaš da je život…težak. Svaki dan može biti mucan. Može biti mucno ustati ujutru. Izvuci samu sebe iz kreveta. Montirati na sebe taj osmeh. Ali želim da znaš da je upravo taj smeh ono što me ponekad pokrece. Trebaš znati da si ti, cak i u tim lošim danima , izuzetna. Jesi.

Trebala bi biti srecna. Jer ti zaslužujes da budeš srecna...

Znam da vreme možda nije savršeno. Možda ceš morati okrenuti ledja vetru i osetiti kako te hladnoca pecka po nosu. Medutim, znaj da ti to bar možeš osetiti. Barem možeš uživati u toplim zracima sunca na svom licu. Ili u hladnom januarskom vetru koji te ueda za obraze. Znaš li šta to znaci?

Da si živa! Ne brini,sve ce biti u redu.

Nismo se tražili, samo smo se našli, a sada tako nadjeni, kao da se opet tražimo... Možda je to smisao ljubavi, lepota neizvesnosti, čekanje na nedočekano, nadanje u beznadju. Grliti se bez zagrljaja, ljubiti se bez poljupca, tražiti se u mislima i spoznaja da smo tu negde: tako blizu, a tako daleko...

Pisma za nju (2) (Prokleta stvarnost)

Sanjao sam te sinoc. Ponovo. Bila si stvarna, bila si tu. Sa mnom. I bili smo srecni, onako, kao nekada... Kao kada smo bili jedno... 'Jedna duša, a dva tela', znali su cesto da kažu za nas. Ali, više nema ni tebe, ni ovakvih komentara, više nema nicega. Ostali su samo sažaljivi pogledi istih tih ljudi, kada sam prodjem ulicom. I uvek podignem visoko glavu dajuci im do znanja da sam dobro, da sam te zaboravio i krenuo dalje. A ustvari bi te krajickom oka tražio iza svakog coška. I cudno, ali iza nijednog te nije bilo. Samo sam ja znao na koliko se komadica tada parala moja duša i koliko bola bih osecao tada, ali sam cutao. Jer, tako sam navikao. I nije to bilo najteže. To vec nekako i preživim. Najteže je kada te sanjam, kao sada, i tada si stvarana, ali kada se probudim ,tebe nema... I opet se mirim sa stvarnošcu, po ko zna koji put. I osecam neizmernu bol, osecam kako se srce deli na više delova, a u svakom delu si ti, i danima pokušavam da ga sastavim. Ali bezuspešno. Ipak je ono naviklo na tebe, a sada ce mu dugo trebati da se odvikne. I zato ne volim da te sanjam, jer pomislim da si opet tu, da si se vratila, da cemo opet biti srecni, kao nekada, ali stvarnost me uvek doceka raširenih ruku. Prokleta stvarnost, uvek mi te oduzme!

Pisma za nju (1) (Ostavimo kraj za sam kraj)

"Da pričamo o kraju?"
"Ne, mila, kraj je od onih skitnica kojih se ne možeš otarasiti; dođe sam, nije potrebno pričati o njemu, ne može se odložiti... Zašto bi ga onda prizivali? Ostavimo kraj za sami kraj."
Posljednje sate koje smo proveli zajedno, nije teško opisati sa par reči... Ćutali smo i šetali, ali ono što se dešavalo u našim mislima... Za to je potrebno more reči.

Bus je čekao, poljubio sam joj ruku, usne i čelo...
"Rekao sam ti: kraj će sam doći.''
"Zar ni sada nećeš ništa reći o kraju?"
"Hoću. Moram. Najlepše kod kraja je to što donosi novi početak, kao zalazak sunca: da bi izašlo, mora da zađe. U tome je lepota i smisao; samo treba gledati tim očima i slušati na taj način."
Otišla je. Znao sam da je to zaista bio kraj, da je njen početak u rukama nekog drugog. Znala je to i ona, ali smo odglumili tu scenu zajedno, kao i sve što smo radili zajedno tih dana.
"Budi sretan." su zadnje reči koje mi je rekla, ali mi nije objasnila kako... Izgleda da je meni prepustila da pronađem način, ali u toj potrazi sam izgubio sebe...
I evo sad čekam...čekam da je ponovo kao slučajno sretnem...jer jednom su rekli.
"Sreca se ne čeka,sreca se sreće"
I dok u njenom srcu postoji trunka necega sto idalje svetli samo za mene ja ću se boriti da njen um posluš njeno srce...Jer Malena ostavimo kraj za neki drugi put,za sam kraj.

Cutim,jer znam da znas.

Znas da mrzim patetiku, ali veceras me lome emocije. Najgore je kada volim, ali ne znam da li volis me. Ma bicu ja dobro, samo ne veceras. Veceras je posebno veče, kada i pored toga sto mi prolaziš kroz misli, pisem o tebi, tj. prenosim misli na ovaj papir... 

Kažu da za ljubav u koju verujes uvek postoji sacuvana još jedna sansa. Znaj da, JA VERUJEM!
I tako...cesto sam sanjao jedan te isti san,kao ti i ja,i sve ostalo je bilo nebitno jer dovoljjno je bilo da smo tu ti i ja...Pa cak i najgori kosmar bi bio ublazen time da samo tu TI I JA!
Ali vratimo se na san...setam i ti me vodis negde.
Gde?
E vidis to nikada nisam saznao,i mnogo puta sam pokusavao da dosanjam san,samo da vidim kuda me vodis,i shvatio sam...
Nebitno je kuda!
Voleo bih da jednoga dana zajedno odsanjamo taj san,mozda i saznamo kuda vodu ta siroka,dugacka ulica.
Sad znam gde sam pogresio,nije trebalo da te ostavljam samu,nije trebalo da te ostavljam ni sekunde.Izgubila si se Malena,i sada lutas po mraku,sama,izgubljena,uplasena.
Ali staza te tako blizu Maleno moje,samo par koraka u desno ili levo i tu si,vidis svetlo,tu sam cekam te...nisam te ostavio shvatas.
Uzecu te ponovo za rucice,zagrliti te i zavrteti u zagrljaju,onako kako najvise volis.Poljubicu te ponovo,onako nezno kao prvog puta,onako kako najvise volis.Drzacu te ponovo za ruku,onako da nam se prsti savrseno uklope...onako kako najvise volis.
I nikada te vise necu pustiti,cuvacu te i paziti dok ti krila ponovo ne izrastu i krenes ka povrsini,pa onda dalje skroz do kraja,do vrha svemira jer tu i pripadas Maleno.
Smejaces se i bices srecna ponovo,a bicu i ja,jer tvoja sreca je i moja...i bices najbolja.Ma bices i bolja od toga,bices ono sto jesi....BICES POBEDNIK.
Znaš kako kazu - onima kojima su ruke uvijek hladne, te osobe su samouverene, retke, tvrdoglave i jednom kad uđu u srce tesko je resiti ih se.
Jer zivot nije savrsen, ali ima savrsene trenutke i onaj ko je rekao da sto lose krene lose se i zavrsava ocigledno nije ni pokusao da izrezira drugaciji kraj.
Ja znam da tvoje ruke samo meni pripadaju ma ko da ih drzi,i da tvoje srce meni pripada ma ko da u njega progviri.I tvoje misli samo meni pripadaju ma ko u njih da zaluta.i da ti samo meni pripadas ma cijom da se zoves.
I znam...Volecu te do duboke starosti. Do senilnosti. A kad te tako senilan  zaboravim, upoznat cemo se opet. Pa cu te opet zavoleti.
A znas, isti smo ti nas dvoje. Isti ponos, isti inat, isti karakter. Zbog toga i ne mogu da te pustim da odes. Pa isti smo, dodjavola !

STA BIH VOLEO? Šta bih voleo? Voleo bih da se vozimo tramvajem i onda nestane struje i mrak je i ne može da se izađe i ljudi se plaše mraka i preturaju po džepovima i traže upaljače šibice a nas baš briga mi se ljubimo. Voleo bih da je zora i grad je prazan nikog sem nas i jedino se čuju naši koraci. Voleo bih da se kao brijem i onda ti odnekud naiđeš i poljubim te i ostavim ti belu bradu od pene baš si smešna sa tom bradom. Voleo bih da ležimo i slušamo muziku i to je sve. Voleo bih da putujemo na primer vozom i napolju magla ili sneg a pored tebe toplo i kako se uspavljujemo više nismo sigurni gde smo ni kuda idemo i to je sada manje važno. Voleo bih da sam spavao i sad ležim budan ne otvaram oči a znam da si tu tiho jedeš jabuku. Voleo bih da jedemo pečen hleb ili keks i to je bučno pri svakom zalogaju smejemo se jedno drugom očima jer su nam usta puna. Voleo bih da ne mogu da zaspim i onda ti malo kradem ćebe a ti da se utopliš priljubljuješ se uz mene. Voleo bih da ti napravim jednu malu pticu od papira a ti mi je posle mnogo godina pokažeš i pitaš me da li se sećam? Voleo bih da zajedno gajimo biljku i da krijući jedno od drugog pričamo sa njom. Voleo bih da sedimo na obali i da kad odemo u pesku ostanu otisci naših guzica. Voleo bih da sam negde miran i odsutan i da najednom negde osetim tvoje usne. Voleo bih da ti tiho govorim na uvo tako o tome šta bih voleo. Voleo bih da manje pričam u sebi jer kad pričam u sebi pričam o tebi a mnogo pričam. Voleo bih da zatvorim teglu ili bocu najjače što mogu i ti onda tražiš da ti otvorim. Voleo bih da hodamo i načas je staza uža i tih par trenutaka koračam iza tebe i udišem tvoj miris. Voleo bih da pijemo nešto toplo i gledamo se preko šolja i kroz paru u oči. Voleo bih da vodimo ljubav i posle premoreni brzo zaspemo i oboje sanjamo isti san kao mi vodimo ljubav. Voleo bih da je ovo poslednji put kako ti govorim o tome šta bih voleo jer kažu, što se kaže neće biti

..........kako je moguce da tvoj lik postaje moje lice?....iza kulisa su razbacani svi rekviziti mog života, a zavesa je odavno spuštena............neko je pogasio sva svetla i zakljucao vrata....ostao sam jedini lik na sceni gde sam hteo odigrati poslednji cin svoje bedne predstave zvane - život..........i otvaram usta bez glasa, i gledam u ruke svoje koje ne vidim............verovatno ovde i nije bilo nikoga, i verovatno i nisam nigde........samo sam svoj odraz koji imitira tvoje lice....i ceka da mu neko kaže: ipak te sanjam, i želim........a ti si kao duh....nestaješ....odlaziš....a nisi ni bila tu...

.........ako sanjam, postojim....ako želim, trajem.......ako placem, živ sam.......ako mislim, jak sam............ako letim, ptica sam.......ako padam, covek sam.............ako se budim, vracam se........ako volim, u strahu sam...........ako krenem, otišao sam............ako otvorim oci, vidim te.............ako zatvorim oci, opet si tu............ako umrem, nemoj plakati.......cekam te...............................

........ako te poželim, raduj se....ako te sanjam, uskoci u moj san..........ako mislim na tebe, zastani, zatvori oci........ako te grlim svojom usnulom dušom, probudi se.....dodi......ne ostavljaj me da ležim sam na ovom ostrom kamenju.......ako te zovem, okreni se....možda sam iza tebe...........